Slučaj: časopis

  Projektom Umetnost i javnost, koji je svoj početak imao 24. februara, Remont NUA je obeležila 20 godina rada svog galerijskog prostora. Tokom tri nedelje, koliko je bilo zamišljeno da projekat traje, predstavljeni su video radovi iz arhive Remonta koji od svojih prvobitnih prikazivanja nisu izlagani u prostoru galerije. Svaka nedelja imala je svoju temu, činila celinu za sebe, a ipak se skladno uklapala u koncept određen naslovom koji je podrazumevao rekontekstualizaciju segmenata dosadašnjih aktivnosti Remonta. I dok je prva nedelja Kako postati/opstati? bila posvećena preispitivanju otvorenosti i odgovornosti izložbenih prostora i generalno umetničke scene u odnosu na mlade umetnike, druga pod nazivom Noise Production je fokus stavila na poređenje razlika u novomedijskim praksama s kraja 90-ih/početkom 2000-ih i danas. Treća, koja je imala za temu digitalno i štampano izdavaštvo Remonta, ostala je nezaokružena. Razgovor koji je planiran za kraj nije realizovan zbog već poznatih okolnosti. Ipak, optimistični posmatrač-saradnik-učesnik cele priče koja se odvijala u Remontu, primetiće da je razgovor bio zamišljen kao svojevrsni zaključak onoga što se dešavalo dve nedelje ranije, a u cilju uspostavljanja (intergeneracijske) komunikacije na kojoj je projekat i “ležao”. U budućnosti smo ostavili mesta za dalju razradu rezultata istraživanja do kojih smo došli na radionicama održanim 28. i 29. februara.

Kao osnova od koje smo pošli u koncipiranju teme treće nedelje bila je aktivnost izdavanja Remont art magazina koji je aktivno pratio, bavio i dokumentovao tadašnje fenomene u savremenoj umetničkoj produkciji ne samo Srbije već i regiona. Magazin, koji je okupljao različite mlade stručnjake, ponajviše istoričare umetnosti i umetnike koji su tada još uvek tražili “svoje mesto pod umetničkim suncem”, opstajao je u periodu od 2002. do 2007. godine sa objavljenih 16 brojeva kada prestaje njegovo dalje publikovanje. Primer prestanka objavljivanja ovog i mnogih drugih specijalizovanih časopisa naveli su nas da se, uz puno diskusije o časopisno-egzistencijalnim temama, zapitamo koja je uopšte funkcija istih i kakvu ulogu imaju u aktuelnom umetničkom sistemu? U današnjem trenutku kada našim prostorima dominira kultura slika, koje se neprestano menjaju svuda oko nas, u trenutku kada se estetsko ponovo postavlja na pijedestal, došli smo do osnovnog pitanja: da li nam je časopis potreban uopšte? A onda i do primarnog pitanja: koja je uloga teksta danas? Da li postoji potreba za istim? Da li dokumentacija umetničke prakse/dela može biti potpuna bez teksta?

    Radionica održana u Remont-u

Tim dilemama započet je i razgovor na radionicama na kojima smo okupili mlade ljude, studente i kolege koji su tek završili fakultete, buduće stručnjake u kulturi koji pišu ili su zainteresovani za isto. Iako pomalo skeptične na početku da li ćemo naći dovoljno ljudi koji uopšte žele da čitaju i pišu, okupile smo neočekivani broj zainteresovanih. Kroz diskutovanje smo došli do zaključka: neophodno je pisati. 

Gotovo bez ikakvog kolebanja tekst je izglasan kao potreban, kao nešto što istrajava i ispostavlja se kao uvek korisno sredstvo za afirmisanje mladih umetnika, kao i za artikulaciju njihovih sopstvenih aktivnosti. Pisanje postoji kako bi se zauzeo stav i sagledali određeni fenomeni iz različitih perspektiva, a što više perspektiva to više referenca ostavljamo narednim generacijama. Zatim, došli smo i do, neko će reći, štreberskog zaključka da je tekst i način na koji se uči, doprinosi kulturi da se čuje i baštini i da predstavlja oruđe oblikovanja sopstvenog profesionalnog identiteta.

 Sledeći zadatak, veoma važan u kontekstu tematike koja se oslanjala na Remont art magazin, bio je ispostavilo se, ne toliko zahvalan: mapirati produkciju aktivnih časopisa za savremenu umetnost u lokalnoj sredini.I dok smo dolazili do različitih naslova aktivnih u Sloveniji  (http://sumrevija.si/) Americi (https://www.e-flux.com/) Nemačkoj (https://www.monopol-magazin.de/), oni koji se bave našom savremenom umetničkom produkcijom se nisu pojavljivali. Zanimljivo je da se kao umetnik iz Srbije možeš pojaviti u inostranoj stručnoj periodici, ali šta se dešava sa istoričarima umetnosti? Gde mogu objaviti svoje tekstove? Uzimajući u obzir i umetnike i istoričare umetnosti zaključili smo da, kod nas, ne postoji dovoljan broj časopisa koji bi analizirao fenomene i pojave u savremenoj umetničkoj produkciji iz različitih perspektiva i bio isključivo koncentrisan na to. Tu su se kao alternative studentskim inicijativama pojavili Art and Media studies (http://fmkjournals.fmk.edu.rs/index.php/AM) i Studije savremenosti  (https://www.studijesavremenosti.org/). 

U suštini, istražujući na internetu u cilju svojevrsne pripreme za radionice, nailazile smo na najrazličitije naslove iz stručne periodike koji se bave kulturom uopšte i tumačenjima različitih fenomena iz prošlosti, ali za ovu temu konkretno imena aktivnih izdanja baziranih na savremenoj umetničkoj produkciji kod nas se nisu pojavljivala.

  Došli smo i do nekih zanimljivih otkrića, kao što je studentska inicijativa StartArt (https://startart2019.wixsite.com/startartfbclid=IwAR2ACdxcP5n7LVxbZlVPVxD2pfWMTDDrlxRxCmxVdersBgdAk7_9zEnNlY) i blog Exhibition in Belgrade (https://exbelgrade.blogspot.com/). Međutim, u tom trenutku smo počeli da zastajkujemo sa savremenim časopisima/platformama i okrenuli se kao remapiranju (ako ništa drugo) već postojećih, nekada aktivnih a danas više ne, kao što su Projeka(r)t, Remont AM, New Moment, izdanjima pri fakultetima kao što su 3+4, Propeler itd. Ono što je zanimljivo je i da linkovi do većine nabrojanih ne postoje, a teško ih je pronaći i u bibliotekama. Kao takvi, retroaktivni, ne predstavljaju samo izvor informacija o određenom umetniku, njegovoj vizuri dela koje u datom trenutku stvara/vizuri onog koji piše o tom delu, već mladim umetnicima/istoričarima umetnosti predstavlja i najdirektniji kontakt koji mogu imati sa nečijom praksom/tekstom. 

  Ako se pogleda unazad, veliki broj časopisa je svedočio o ključnim tranzicionim momentima u društvenom i umetničkom sistemu što dovodi do pitanja kakav je sadašnji trenutak? Da li časopis može biti pokretač promišljanja o promeni i informator o praksama koje se aktivno priključuju tome?

Iz svega je usledilo sledeće: časopis jeste neophodan, njegovo štampano izdanje se mora sačuvati i arhivirati (pitanje gde arhivirati ostaje otvoreno), kao i to da savremenost uslovljava neminovnost elektronske forme. A šta raditi sa arhiviranjem u domenu digitalnog izdavaštva? Šta raditi sa onim internet platformama koje svojim sadržajem mogu biti okarakterisane kao časopis, a koje danas nisu aktivne kao što je Supervizuelna (https://www.supervizuelna.com/) i kojima je nemoguće pristupiti (pr. je projekat Dipassage). 

 Internet predstavlja novi prostor kome se časopis prilagodio i koji sam po sebi otvara nova polja delovanja. Sadržaj istog ne bi bio glavni problem već nedostatak vidljivosti i angažovanosti koja je potrebna da jedan takav opstane u virtuelnoj sferi i dođe do ciljanog dela javnosti. Tu temu nismo uspeli da zaključimo, delom jer nije bilo vremena, delom jer smo želeli da nešto ostavimo za razgovor.

I tu stajem sa sumiranjem utisaka, u tekstu iznad sažete su teme, pitanja, problemi o kojima se diskutovalo na samim radionicama. Odgovori do kojih smo došli, ali i nova pitanja koja su iskrsla bila su planirana da se predstave na razgovoru koji je, kada malo bolje razmislim, nosio loš predznak od početka, zakazan za petak 13. Isti je odložen za neki datum u, nadam se, bliskoj budućnosti. Ipak, tema časopisa je i dalje otvorena, strpljivo čeka, a naš zadatak je promišljati kako doći do odgovarajuće platforme i predstaviti heterogenost umetničkih dešavanja, kako javnost animirati i zainteresovati ih za tekst i na koji način doći do toga da se  što glasnije čuju glasovi mladih koji osećaju potrebe savremenosti i imaju šta da kažu. Zbog svega toga, ovakve teme se ne smeju zatvarati. i ne, nije nam se smučilo da raspravljamo o tome i dalje. Imamo nameru da se time dalje bavimo i kada se stvari vrate u normalu. Ne stavljamo tačke, samo zareze…

Autorka: Jelena Stević

Fotografije: Marija Marković