INTERVJU SA FINALISTIMA MANGELOS NAGRADE

Nagrada koja nosi ime značajnog umetnika, rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije Dimitrija Bašičevića Mangelosa, koja se dodeljuje u saradnji sa Residency Unlimited (Njujork) i uz podršku Trust for Mutual Understanding (Njujork), ove godine biće dodeljena devetnaesti put. Umetnici odabrani od strane stručnog žirija kao finalisti predstaviće se svojim delima u prostoru galerije Remont u periodu od 8. jula do 8. avgusta. Tom prilikom, u susret izložbi finalista Mangelos nagrade za 2020. godinu, predstavljamo vam Slavicu Obradović, Sandru Lakićević i Žarka Aleksića i njihove kratke osvrte na sopstvene prakse, aktuelnu situaciju i značaj nagrade.

Slavica Obradović

1. Jasna je tvoja preokupacija telesnim, bilo da je u pitanju fragmentisana predstava jednog tela ili začudno srastanje s drugim. Koliko ti je, u tom smislu, bitan medij? Kada se u izvedbi opredeljuješ za skulpturu, instalaciju, a kada za video instalaciju? Koliko ti je bitan neposredan kontakt posmatrača sa radom u fizičkom prostoru?

Mislim da je izbor u kom mediju će se nešto realizovati jedan od krucijalnih elemenata u umetničkom radu, i to mislim ne samo za moj rad nego i za većinu umetnika, jer je to na neki način jezik kojim mi govorimo.

 Skulptura i objekti su moj primaran način izražavanja, u njima pronalazim ogroman izvor informacija, ali i lično  interesovanje za istraživanje mogućnosti koju ovaj medij dozvoljava, dok su mi istovremeno najsrodnije svakodnevnoj predstavi stvari. Što se tiče video instalacija primarni element  su "akteri"  koji su modelovani u 3d programu, tako da na neki način ja i dalje ostajem u domenu sklupturalnog, samo to prevodim u virtuelno. Fizička materijalnost i telesnost se na ovaj način brišu i dobija se forma koja nije opipljiva-i imaginarni prostor i virtuelna skluptura. Svaki postupak, bilo da je skulptura, objekat ili video, rađa se iz potrebe da se isprati određen narativ ili ideja. Video instalacija je element koji sam uvrstila u svoju praksu iz potrebe da se pojača ta fiktivnost neke ideje ili koncepata.

Priče ne bi postojale da nema ko da ih sluša, i isto je tako i sa umetničkim radom. Izlagačka praksa i publika su sastavni deo rada. Konekcija i reakcija publike sa radom je ono što ga zaokruži u celinu. Volela bih da se u budućnosti više bavim i izmeštanjem radova van galerijskih prostora,  jer me zanima ta relacija iznenadnog i neposrednog kontakta rada i publike.

2. Dok se kolektivno i individualno suočavamo sa virusom Covid-19 i njegovim mnogostrukim posledicama, među kojima je i socijalna distanca, kako ti to procesuiraš kao umetnica? Da li utiče na tvoju praksu kontekstualno, s obzirom na to da se u svom radu baviš, između ostalog, i pitanjem telesnog i emocionalnog srastanja, pitanjem bliskosti i granica?  

Ovo pitanje ima dva lica, možda zapravo i više.

Jedna od tema kojima se ja bavim između ostalog su i lični izbori i identitet, a ovim postupkom zabrane kretanja i kažnjavanja apsolutno se dovodi u pitanje šta su naši lični izbori, šta su pravila kojima moramo da se prilagodimo, koliko smo zapravo slobodni, i gde je granica koja tim pravilima krši lični integritet. Politizacija ove situacije i ograničenja koja su nam na taj način postavljana me na tom nivou frustriraju, ali ne utiču na moj rad direktno, tj. utiče ali samo kao još jedna sekvenca u široj slici sistema.  Bliskost o kojoj ja razmišljam mnogo je veća od fizičke. To je na neki način traganje koje prožima u sebi i bliskost sa samim sobom i sve što kažemo i sve što ćutimo pred drugima, to je  jedan momenat i celu večnost... U tom smislu mislim da nas je ova situacija dovela u poziciju da kontempliramo o konstrukcijama odnosa i smerovima u kojima mogu da se razvijaju.

3. U čemu vidiš značaj Mangelos nagrade?

Za mlade umetnike, mislim da je sjajna prilika da se izmeste iz neke svakodnevne situacije i da u novom svetlu i sa novim izazovima pristupe umetničkoj praksi, svom radu i iz drugog ugla vide umetničku scenu. Naša scena pored mnogobrojnih dobrih umetnika još uvek je nekako neintegrisana u tokove i izolovana i funkcioniše u sopstvenom unutrašnjem sistemu. Za umetničku scenu kod nas mislim da je jedan od bitnijih događaja koji imaju tradiciju, a koji je usredsređen na mlade umetnike i jako je važna. Izložba koja prethodi izboru za nagradu na izvestan način prati i prezentuje generacije umetnika i podstiče ih u izgradnji dalje umetničke celine.

Sandra Lakićević

1. Tvoju praksu povezuje zajednička nit koja je prepoznata kao narativnost bez naracije, a u čijem se procesu kreiranja koristiš brisanjem određenih sećanja i stvaranjem prostora za nova u sadašnjosti. Koju ulogu materijal i sam medij igraju u procesu formiranja narativne komponente tvog dela?

Moji radovi su veoma raznoliki po pitanju medija što nekada može biti problematično. Međutim, to se nekako prirodno nametnulo i postalo sastavni deo moje prakse.

Izbor medija ili materijala igra veliku ulogu u konceptualnom formiranju projekta. U nekim od radova (poput performansa Lag i umetnikove knjige An erased letter) sam medij daje radu narativnu komponentu ili direktno utiče na narativnu strukturu rada. Konkretno u performansu Lag u kom se poigravam sa odnosom performansa i njegove dokumentacije, kao i mnogostrukom temporalnošću ovog medija, dolazi do promene koja je upravo jedno od elementarnih iskustava vremena, pa samim tim i narativa. Dok pri produkciji rada An erased letter koji predstavlja nemu knjigu sastavljenu od naizgled praznih listova papira ‘na linije’, odlučila sam se za medij litografije i posmatrala manuelni litografski proces kao metaforu koncepta vremena koji je nezaobilazna komponenta narativa.

2. S obzirom da se poigravaš ličnim i univerzalnim, napisanim i izbrisanim, zapamćenim i zaboravljenim, a u trenutnoj situaciji izazvanoj pandemijom koja uslovljava pitanja o  (ne)potrebi materijalizacije umetničkog dela koje postoji u prostoru virtuelnog, da li je neophodno postojanje analognog i opipljivog u savremenom kontekstu digitalnog i neopipljivog?

Ono što smatram neophodnim i veoma zanimljivim je upravo taj odnos analognog i digitalnog, kao i dokumentacija i prezentacija analognog u prostoru virtuelnog i obrnuto. U vreme pandemije čini se da ovaj odnos dobija svoju najkompleksniju formu. Moja dva poslednja rada su upravo u tom nekom među prostoru između digitalnog i analognog, opipljivog i neopipljivog, pa sa tim u vezi ne bih mogla da zamislim odsustvo i jednog.

3. U čemu vidiš značaj Mangelos nagrade?

Pre svega vidim je kao veliki podsticaj i podršku mladim umetnicima u možda i prelomnom profesionalnom periodu.

Kao finalista dobila sam priliku za produkciju novog rada ili novu prezentaciju postojećeg, ali i idealnu priliku za preispitivanje celokupnog rada, kao i sopstevene pozicije umetnika. Za mene lično je to veliko iskustvo.

Žarko Aleksić

1. Dokumentarnost je sastavni deo tvoje prakse, što neminovno dovodi do teze Borisa Grojsa prema kojoj je umetnost oblik života, a umetničko delo – umetnička dokumentacija istog. Međutim, ti ideš korak dalje nudeći ontološki preokret kroz tezu da je „umetničko delo dinamički obrazac aktiviranja neuronskih mreža.“ Možeš li reći nešto više o tome?

Ovo pitanje je jako kompleksno i teško je spakovati odgovor u par redova. Naime, moje interesovanje se tiče svih vrsta mentalnih procesa, na primer toka svesti. Pitanje koje se onda neminovno postavlja, ako se dovede u vezu sa pitanjem „dokumentacije“ je kako dokumentovati misaoni tok, za šta ja koristim različite metode. Kao što je takozvani experience sampling, kao i metod dnevnika najdirektnije primenjen na specifičnu mrežu audio-video zapisa, Stanja Svesti, arhivi koja sada broji više od 10.000 audio-video fajlova inspirisana Jonasom Mekasom i Džejmsom Džojsom. Specifičnost iskustva koje mene najviše interesuje, pa i zapamćenog iskustva tj. sećanja, je u tome što kolko god sadržaj bio „isti,“ ponovno proživljavanje tog identičnog sadžaja čini to iskustvo drugačijim.

2. Interdisciplinarnost je dobila poseban značaj u kontekstu pandemije. Potreba za društvenom solidarnošću zamaglila je granice između kvantitativnih, naučnih discplina, s jedne strane društvenih nauka i umetnosti, s druge. Čini se da je autonomna pozicija umetnika i teoretičara uzdrmana, a da se pokazuje angažovanost kroz 3D štampanje delova za medicinsku opremu ili grafičku vizuelizaciju podataka vezanih za pandemiju. Kako sagledavaš ove promene u kontekstu svoje prakse?

Često sarađujem sa naučnicima, ali se mora biti kritičan prema takvom generičkom odnosu. Teško je iznaći mod u kome "obe" strane uslovno dobiju nešto od kolaboracije, gde "obe" discipline bivaju oplemenjene, a da ne trivijalizuju jedna drugu. Moj "program" nudi jednu takvu mogućnost.

Smatram da je pandemija skinula umetnike i teoretičare sa trona moralnog arbitra i postarala se da ukaže da delanje sa sigurne monetarne i fizičke distance nije dovoljno za solidarnost.

Pandemija je pored toga što je Borisa Džonsona naučila da postoji društo, a ne samo pojedinci, pokazala da neki teoretičari i teoretičarke, kao i pristalice Trampa sa automatskim puškama, zastupaju slične stavove. Pandemija pokazuje da globalna pitanja ne mogu da se rešavaju lokalno. A što se tiče Srbije, na tom poligonu najbolje je pokazano kako se stvara kognitivna disonanca, a kada su ljudi izgubljeni treba im vođa.

Ključna stvar o kojoj niko ne govori, a svi se pozivaju na odgovornost, je upravo to što se baš koncept odgovornosti promenio. Smrtno ozbiljan je postao epistemološki aspekat. Da bi čovek bio odogovoran, mora da zna, i da shvata šta prouzrokuje njegove ili njene akcije, ali kako da recimo vi znate da nosite virus ako ste asimptomatski slučaj, koji nije bolestan, a seje zarazu?

Takođe pandemija je jasno pokazala neraskidivu vezu politike i nauke.

Moja praksa adresira dva istraživačka toka. Jedan se tiče proučavanja kognitivnih procesa, a drugi se tiče kognitivnog kapitalizma. Veza između ova dva pristupa ogleda se u povezanosti psiholoških i ekonomskih stanja, sa sinapsama kao glavnom valutom. Zar u tom domenu, pored medicinskog, nisu ključna pitanja pandemije ?

3. U čemu vidiš značaj Mangelos nagrade?

Sa takvim simboličkim kapitalom mnogo je lakše plivati kroz drvorede maminih, tatinih i partijskih  umetnika i umetnica. To je nagrada koja vas postavlja na mapu srpske scene, odakle bih mogao da propagiram jednu vrstu kognitivnog preobražaja kako u domenu umetnosti, tako i socijalne zbilje. Plus dva meseca u epicentru umetničkih praksi, koje su najdirektnije uticale na moje formiranje kao umetnika, kao i mogućnost da posetim Mekasov Anthology Film Archives.

Autorke pitanja: Aleksandra Mikić i Jelena Stević